Paraćin je jako mali grad, gotovo selo,
naročito kada ga gledaš sa
1000 metara visine.
Nego, da krenem od početka.
Preskočiću deo o putu, o tome kako sam morao da ustanem u 5h ujutru,
pa bi prema tome trebalo da budem ceo dan umoran. Ipak, ni jedan
drugi osećaj osim iščekivanja da poletim, nije imao uticaja na mene.
Pošto sam na aerodrom stigao pre prvog leta, imao sam prilike da
upoznam avion, malecku Utvu na kojoj sam provežbao ulazak i izlazak
iz letelice. Pošto se već bližilo vreme prvog poletanja aviona, niko
naglas ne govori kako jedva čeka da poleti, ali je to toliko očigledno
na licima ljudi, od grickanja noktiju do glupavog gubljenja vremena.
Misli su svima u vazduhu.
Oko 12:00 avion je prvi put poleteo. U Utvu kojoj se ne sećam oznake staje pored pilota još tri čoveka. Cela kabina je otprilike velika koliko i unutrašnjost Yuga. Osoba koja sedi pored pilota nema sedište i okrenuta je licem ka zadnjim sedištima. Nekoliko minuta posle poletanja, padobranci su počeli da sleću, uglavnom neiskusni ljudi sa tek po kojim skokom pre ovog dana. Razni šareni padobrani su sletali, neki manje, a neki više uspešno. Oko 12:30 dolazi red i na nas nekolicinu koji nikada nismo skakali. Po jedan početnik u jedan let. Svaki let traje nekoliko minuta. Nakon što je par mojih drugova ispričalo svoje utiske sa prvog skoka, i dalje mi sve izgleda suviše udaljeno, pošto _sam_ još uvek nisam doživeo utisak sa kojim se sada već većina ljudi oko mene susrela. Dolazi i moj red, stavljam ranac na leđa, povezujem i pričvršćujem veze. Kaciga na glavi, trenerka utegnuta, portabl radio stanica stoji na kaišu koji čini grudnu vezu.
 |
|
Moj kolega, početnik, ispred Utve-66 iz koje smo skakali |
Sa oko 20 kg tereta uspevam nekako da uđem u avion koji je već uveliko upaljen. Za vreme svih priprema i obuke, mnogo puta je rečeno da gotovo svi početnici imaju suženje svesti, da se ne sećaju ničega kada se prizemlje, da pri iskakanju ne znaju kako im se rođeni članovi porodice zovu. Hm, avion kreće i posle nekoliko sekundi odvaja se od zemlje. Vrata sa bočne strane su potpuno otvorena, u stvari, pa vrata i ne postoje. Motor koji pokreće elisu od cca 600 konjskih snaga bruji mnogo jako, a vetar šišti na sve strane. Kolegu koji sedi tik uz mene nikako ne čujem, kao ni on mene, pa tako da mimikom i vizuelizacijom uspevamo da ostvarimo neki kontakt. Moram da kažem da me nikakav specijalan strah nije obuzeo, iako su me ubeđivali da je to potpuno normalna pojava. Srce, istina, počinje brže da radi, ali to pripisujem velikom uzbuđenju, možda blagoj tremi. Da bih sprečio eventualni strah, otpevao sam kompletnu pesmu "Hotel California". :) Tada je avion bio na nekih 500 m visine. Shvatam da me suženje svesti ili bilo koja pojava vezana za prepad neće uhvatiti, pa nešto mirnije provodim dalji let i dalje uzletanje letelice. Na 900 m visine, utišava se motor, pilot je potpuno smanjio gas. Ortak do mene, takođe na svom prvom skoku dobija znak da iskače. Izlazi polako na "vrata" i posle sekund-dve, gubim ga iz vida. Avion pravi još jedan krug kako bi se popeo na 1000m, što traje oko minut vremena. Ponovo se motor utišao, ponovo je avion u tzv. naletu. Padobranac naspram mene mi samo očima daje znak. Vreme mi je. Koju sekundu gledam napolje zbunjeno, uplašeno, uzbuđeno, srećno. Stajem na malu papučicu koja je izvan aviona, hvatam se za ručkicu koja treba da mi pomogne da izađem. Kako sam ustao, tako me je veoma jaka vazdušna struja vratila nazad u sedište. Pokušao sam još jednom, ovoga puta mnogo energičnije.
Nisam stajao na papučici ni celu sekundu, već sam se otpustio i
poleteo. Jaka struja me je zaokrenula na bok, ali dok sam pokušao da
se ispravim, već sam osetio trzaj, naglo ispravljanje tela. Gledam u
nebo. Padobran je korektno otvoren iznad mene i osećam se veoma
sigurno. Avion mi je već odavno izašao iz vida. A više ga uopšte i ne
čujem. Ne čuje ni mene niko. Kada gledam zemlju, vidim aerodrom sa
kog sam poleteo i na koji treba da se spustim. Vidim planine i brda,
vidim ceo Paraćin. Na toj visini, čuje se samo delimično šištanje
vazduha dok padobran seče vazduh. Mogu da pevam, da psujem, da pričam
razno-razne gluposti, da pametujem, sve u svemu, da radim šta hoću.
Slobodan kao ptica. Hvatam se za komande, blagim trzajem ih stavljam
u funkciju, povlačim ih do kraja lagano kako bih padobran potpuno
napunio vazduhom. Vozikam se, malo levo, malo desno, malo kočim.
Kada totalno zakočim, imam utisak da lebdim. Tačnije padam i dalje
ali jako malom brzinom, pa otuda i karakterističan utisak. Posle
nekog vremena, čujem na radio stanici, zovu me. Jedini način da se
odazovem
je da učinim ono što mi nalože odozdo. "Hajde pun krug levo, hajde
sad desno. OK, znači čujemo se. Hajde sad, vozi se neko vreme prema
gradu. OK, tako, odlično..." Posle dva tri minuta vozikanja (za
vreme
nisam siguran, sigurno da u vazduhu nemam neki osećaj za vreme) već
sam se spustio dovoljno nisko da treba da se pripremim za
prizemljenje. "Hajde sad, okreni se prema aerodromu, malo levo, malo
desno. Hajde sad pravo. Punom brzinom do kraja. Pripremi se!
Kočiiiiii!" Zemlja me je preduhitrila za oko pola sekunde, dovoljno
da noge ne stignu da me zadrže, te sam malo popasao travu na koju sam
sleteo. Ustajem, i pun utisaka, euforije i sreće kupim padobran,
nosim ga da ga pakuju. Čekaju me kolege da im pričam utiske, a ja ne
znam šta ću pre. Jedan iskusni padobranac me pita kako je bilo, na
šta mu ja odgovaram da je ovo fantastično. Na to mi on kaže:
"Uskoro
ćeš shvatiti da bi menjao devojku za dva skoka". Smejem se, možda
je
i u pravu. :)
Oko sat i po kasnije, ponovo dolazi red na mene, scenario isti, stavljam padobran na leđa, ulazim u avion koji poleće. Ovoga puta ja iskačem prvi. Sada već jedva čekam da avion dođe na visinu određenu za iskakanje. Kod prvog skoka nisam znao šta je padobranstvo, nisam znao šta sve da očekujem, dok je ovog puta potpuno druga priča. Avion ulazi u nalet, brujanje motora se stišava. Opet uz puno poteškoća uspevam da izađem iz kabine. Stojim na papučici uhvaćen jednom rukom za dršku u samoj kabini, a drugom za obvojnicu koja drži krilo. Struja šiklja u mene, tera me da upotrebim svu snagu kako bih se i dalje zadržao, a sve da bi zauzeo najbolji mogući položaj za odvajanje. I puštam se, ovog puta izvodim najbolji odvoj u životu. :) Opet se padobran otvorio jako brzo, pa mi je žao što nisam osetio utisak kada se tone u slobodnom padu. Sada već maksimalno uživam, vozikam se do zemlje. Žao mi je što let ne traje duže. Na prizemljenju ovoga puta koristim iskustvo. Cela caka je da uradiš sve što želiš pola sekunde ranije, pa sam to ispoštovao. Zemlja se približava, praktično skače na mene, a ja sam već zauzeo položaj kao da hodam po njoj. Sekund kasnije, stvarno sam se prizemljio, i za divno čudo, ostao na nogama.
Sve ostalo je istorija. :) Planiram dugačku padobransku karijeru.
Sada stvarno znam zašto ptičice cvrkuću. :)
Pozdrav,
Branislav Jeremić
Bane
18.08.2000g.
