|
Poštovani čitatelju!
Pišem ovo
ne znajući kome pišem i koja je svrha, ali sa strahovitom potrebom da
ovo stavim na papir, i tako olakšam dušu.
Kao što
ste već čuli, (ili možda niste?) 23.Novembra 1999 održana je skupština
VSJ za 1998 (?!?) godinu. Već ovaj podatak da se sa održavanjem skupštine
od prošle godine kasni dobrih 10 meseci, dovoljno govori o načinu rada
organa upravljanja VSJ. Ali, da je to jedini problem, niko se ne bi ni
osvrnuo na to zakašnjenje.
Ja sam prvi put prisustvovao radu skupštine Vazduhoplovnog saveza
Jugoslavije. Bio sam u svojstvu posmatrača. Na samom početku Skupštine,
posle čitanja dnevnog reda, doživeo sam prvo iznenađenje: na predlog
predsedavajućeg, delegati skupštine su izglasali da niko osim delegata
ne može da govori. Dakle – zatvoreni skup. Ono što sam ja želeo da
kažem na Skupštini nije moglo biti rečeno. A želeo sam da kažem nešto
u ime i o radu padobranaca. Ali, delegati skupštine, dakle ljudi koji
nas predstavljaju, ili bi to trebali da rade, imaju nešto protiv nas
ostalih. Tada me zainteresovalo ko su delegati, i ko ih bira. Ne želim
da o tome pričam ovom prilikom, ali smatram da je način izbora
delegata u Skupštinu VSJ najblaže rečeno, vrlo čudan. Statut VSJ je
zreo za temeljne izmene. Ono što je meni najviše smetalo je činjenica
da sam od delegata prepoznao jedva 8 aktivnih od 25 ukupno prisutnih
delegata. Od toga samo jedan pilot i samo 2 padobranca. Tako se VSJ
pretvorio u debatni klub penzionisanih (o starosti delegata nije
lepo govoriti, ali većina je u vazduhoplovnoj penziji) vazduhoplovaca (čitaj
modelara i maketara), dok od pilota, jedriličara i padobranaca nema ni
traga. To govori da se naše vazduhoplovstvo događa na zemlji, a ne
tamo gde mu je mesto - u vazduhu. Osim ovoga, iznenadio me postupak
prilikom izbora predsednika komisija. Tako na primer, za predsednika
padobranske komisije, izabran je čovek koji u zadnjih 10 godina nije
skakao, niti se bavio padobranskim aktivnostima. A to je, priznaćete,
prilično čudno. Pri tome mišljenje i predlog padobranaca koje se
ogleda u stavu padobranske komisije VSJ uopšte nije uvaženo –
opet prilično čudno. Na taj način su delegati na skupštini najbolje
pokazali koliko se razumeju u ono što rade. Kome treba takav
izbor i kakvo će poboljšanje u radu doneti takav čovek? To ne zna
niko.
Tako
organizovana skupština i Vazduhoplovni savez najbolje govore zašto je
Jugoslovensko vazduhoplovstvo palo na niske grane. Uz svo poštovanje
sedih glava prisutnih na sednici i njihovih ranijih zasluga, ne mogu a
da se ne zapitam: kako ih nije sramota da se otimaju za fotelje, šta hoće
da postignu i da li znaju koliko mogu da urade? Očigledno ih nije
sramota i ne znaju. Ali moram da kažem da postoji velika razlika između
želja i mogućnosti. To njima nije jasno. Od takvih ljudi se ne može očekivati
da donesu odluke koje će popraviti stanje. Zašto ne pomognu svojim
znanjem i iskustvom, a puste mlađe da budu nosioci posla? Na žalost,
oni samo mogu da se još par godina bore da sačuvaju svoju fotelju i
neke stečene povlastice. A o aktivnosti ne mare, to će neko drugi. U
svemu je srećna okolnost da vreme radi protiv njih. I dobro je da je
tako. Oni misle da su jedini koji znaju, da su jedini koji se pitaju i
da je VSJ samo njihov. Iskustva iz nekih drugih, uspešnih organizacija
pokazuju da je dovođenje mlađih, stručnih ljudi dovelo do naglog
poboljšanja u kvalitetu cele organizacije. Navešću samo primer Košarkaškog
i Odbojkaškog saveza, da bi znali šta mislim.
Zato treba
dovesti nove kadrove, ljude koji bi svojim stručnim radom omogućili da
naš zajednički, a ne njihov, VSJ postane mesto okupljanja
vazduhoplovaca, mesto pokretanja vazduhoplovnih aktivnosti i mesto na
kome se vazduhoplovni sportovi razvijaju. Da bi se pokrenula
naša vazdušna kola, pre svega treba omasoviti članstvo u Aero
klubovima, i omogućiti mladim ljudima da se bave vazduhoplovnim
sportovima. Drugi važan korak je dovođenje novih ljudi na čelo VSJ-a.
Tu pre svega mislim na motornu, jedriličarsku i padobransku komisiju, a
zatim i na Upravni odbor VSJ, pa i na predsednika i sekretara VSJ (Ili
možda obrnutim redom? Riba ipak smrdi od glave, a ne od repa). Za
organe upravljanja trebalo bi izabrati ljude koji mogu (a ne samo žele)
nešto da urade. To su oni koji su nosioci aktivnosti u vazduhoplovstvu
u ovom trenutku, ljudi neopterećeni sitnim klupskim i ličnim
ciljevima. Novi ljudi bi doneli i nove ideje, i to bi razdrmalo učmalu
atmosferu našeg vazduhoplovstva. Treći korak bi moralo da bude
otvaranje rada saveza .To otvaranje bi bilo iznutra – ka prihvatanju
želja i zamisli članstva VSJ, i ka spoljašnjem otvaranju –
povezivanje sa vazduhoplovnim organizacijama drugih država. Mislim da
je pravi trenutak za pravljenje dugoročnog plana rada i razvoja VSJ –
na 5 i više godina. Taj plan bi morao da obuhvata kadrove,
vazduhoplove, opremu i način obuke za naredni period. Naš narod je
uvek u važnim momentima, kao što je ovaj sada, znao da svojim hrabrim
postupcima iznenadi i napravi velika dela. Zato i sada moramo hrabro ući
u totalno renoviranje rada i odnosa unutar VSJ-a.
Moram da kažem
još i to da je ovaj tekst napisan kao moja borba za bolju sutrašnjicu
VSJ-a, a ne kao borba protiv bilo koga, ili za neku poziciju. Smatram da
članstvo u Aero klubovima mora da se probudi i da bira najbolje kadrove
za delegate a ne one koji najviše vole da pričaju ili su samo
najglasniji. Ne možemo očekivati da neko drugi napravi našu
organizaciju boljom. Moramo to sami uraditi. Kao što Balašević kaže
u svojoj pesmi “ nisu krivi ….. krivi smo mi, što smo ih
pustili”.
Na kraju se
nameće pitanje: da li sam razočaran proteklom Skupštinom VSJ ?
Po tome šta se događalo, jesam; po
tome šta je skupština pokazala, sada je lakše govoriti o putevima
izlaska iz ovog tunela. Izlaz je sve bliži, a vreme radi za nas.
Pozdrav
svim vazduhoplovcima, uz nadu da ćemo se videti na aerodromu ili još
bolje u vazduhu.
05. decembar 1999.g.
dipl.ing. Darko Mihajlović
Beograd
nastavnik padobranstva
|
