Prvi let

      Jednom prilikom, zbog toga što je vetar bio prejak za mlade i neiskusne pilote, nastavnnik Jaklič je odlučio da se toga dana ne leti. Ali kad smo već bili na terenu pronašao je malu dolinu koja je bila u zavetrini. Dao je znak da se ukopa ''auskling''. To je sprava koja zadržava jedrilicu dok se zateže guma za startovanje. Za mene je bio pravi šok kada mi je Jaklič rekao da stavim ''kasku'' na glavu i sednem u jedrilicu.

     Sećam se da grudni koš nije mogao da se dovoljno raširi da udahnem vazduha koliko mi je trebalo. I tada, na moju veliku sreću, pri prvom pokušaju, mehanizam nije otkačio. Mladić na ''ausklingu'' je pokušao drugi pa i treći put a momci su još uvek zatezali gumene konopce. Pod normalnim uslovima nastavnik bi komandovao momcima da stanu i da se polako vraćaju prema jedrilici. Ali pre nego što je Jaklič uspeo da da tu komandu, ''auskling'' je otkačio na trećem pokušaju i ja sam svom silinom krenuo napred. Zadatak je bio da samo rulam.

      Međutim na dva metra ispred jedrilice krtice su napravile malo uzvišenje od iskopane zemlje. Kada je skija jedrilice naišla na to uzvišenje, jedrilica je odskočila u vis, možda samo jedan metar ali je bila prihvaćena od vetra zbog koga i nismo trebali da letimo i ja sam se odigao na priličnu visinu. U vazduhu sam ostao više od dvanaest sekundi i besprekorno spustio jedrilicu na zemlju dok se nije zaustavila. U međuvremenu su svi učenici trčali ka meni da bi mi pomogli u slučaju kraha. Po sletanju, njihova bojazan se pretvorila u slavlje. Jaklič je takođe prišao, zagrlio me i rekao: ''Kad si se odlepio, znao sam da će sve biti u redu.'' Zatim se okrenuo i opet otišao u svoju samoću.

==============================================================

ČESTITANJA

     Koristim priliku da prenesem, ne mnogo važ ali interesantnu pojedinost iz jedriličarskog života onog vremena. Za svakoga ko je položio ispit ''A'' ostali učenici su bili potrojeni a novoproizvedeni pilot išao bi od jednog do drugog i primao čestitanje. Ono se sadržavalo u prijateljskom stisku ruke u šutom u zadnjicu. Ako su odnosi bili prisniji, onda su i stisak ruke i šut bili jači. Sve ovo se ponavljalo i prilikom položenog ispita za značku ''B'', samo što se tom prilikom dobijalo po dva šuta.

     Kada sam ja položio za ''C'' značku (tri bela galeba), možda baš zato što sam bio toliko mlađi od njih i bio jedini koji je u toj letačkoj sezoni položio za ''C'', svi su na moju veliku žalost i bol čestitali veoma prisno i to po tri puta. Tada nas je u grupi bilo 56 a sa tri nastavnika 59, tj. primo sam 177 šuteva. Obzirom da je Zlatibor planinski kraj, mnogi od njih imali su teške bakandže. Možete zamisliti koliko puta su me odigli od zemlje prisnim, prijateljskim šutom. Kada sam se vratio kući u Užice majka mi je nekoliko dana stavljala hladne obloge a prisutni su se smejali i žalili me u isto vreme.

Miroslav Aranđelović-Srbo, Kostarika