MEMORIJALNI SKUP
VAZDUHOPLOVSTVO U APRILSKOM RATU 1941.
održan 3 i 4 aprila 1995

Đorđe S. STOJANOVIĆ

MOJE BORBE U VAZDUŠNOJ ODBRANI BEOGRADA 6. APRILA 1941.

     Naša 102. eskadrila 6. lovačkog puka doletela je u Beograd 5. aprila 1941. g. oko 15 časova, posle skoro šest meseci patroliranja nad Južnim Primorjem i čuvanja granica Zemlje iz privremene baze u Mostaru. Pripravnost je bila na nivou "stroge pripravnosti". Svi smo bili u trenaži, borbeno i pilotski spremni da se borimo i suprostavimo moćnom neprijatelju.
      U svojim "Uspomenama iz vazdušnih borbi za Beograd" koje se nalaze u Muzeju Vazduhoplovstva u Beogradu, opisao sam događaje i dao podatke o ličnostima sa puno detalja, koji su prouzrokovali i uzbunu kod pojedinih ličnosti. Nemam šta da menjam, jer sam se zbog svoje greške u jednom detalju i lično izvinio svom saborcu i prijatelju. Greška je nastala zbog pogrešnih informacija koje sam dobio.
      Ovo navodim kao opomenu svima koje se bave proučavanjem prošlosti našeg vazduhoplovstva - sa napomenom, da sve podatke moraju proveravati svestrano bez obzira kako su do njih došli, sem ako ih nisu lično doživeli ili bili njihov aktivni činilac. Isto tako, popuniću neke delove mojih "sećanja", novim podacima. Ovom prilikom dajem samo kratak osvrt na svoje učešće u odbrani Beograda.

   Posle sletanja u Beograd, nakon šest meseci odsustvovanja, dat je izlazak samo do 22 časa. U mom stanu u Bežaniji nije bilo nikog, pa sam otišao do stana u Karađorđevoj 7 u Beogradu. Avioni su bili pregledani, napunjeni gorivom, a mitraljezi i topovi snabdeveni sa punim šaržerima municijom - po 60 granata za svaki top i po 500 metaka za svaki mitraljez, potpuno spremni za dejstvovanje.
      Došao sam na aerodrom u 3.15 časova taksijem. Posle 15 minuta data je jedna uzbuna, trajala je 30 minuta. Oko 5 časova poletela je prva patrola. Kapetan Milan Žunjić je poleteo u pratnji narednika Vukadina Jelića, nisu primetili ništa značajno. Posle njihovog povratka poletela je druga patrola u 5.30, patrola kapetana druge klase Mihajla Nikolića  p.por. Mioždrag Bošković, ne primećujući ništa posebno. Posle njih u 6.40 č. poletela je i treća patrola p.poručnik Dragoslav Krstić i narednik Vukadin Jelić, koja je bila u patroliranju kada je napad počeo.
     Oko 7. časova je dat znak "Vazdušna opasnost" jer se Beogradu približavale dve velike formacije nemačkih bombardera i lovaca sa severa  jedna duž Tise, a druga Dunavom. Potrčali smo ka avionima, čiji motori su već bili zagrejani. Komandir Miloš Žunjić je komandova viknuvši: "Za mnom!, pali i poleći po patrolama".
      Poleteo sam za vođom patrole i komandirom Milošem Žunjićem. Posle 5 minuta na visini 3000 metara između Batajnice i Pančeva, primetio sam Nemce. Komandira nisam mogao da opomenem, jer radio stanica mi nije radila. Povećao sam brzinu, pre stigao ga i krilima dao znak. Otpočela je borba sa nemačkim lovcima, koji su pratili bombardere. U vazduhu je bila cela grupa po patrolama, sem komandanta grupe majora Aduma Romea, koji je ostao na zemlji....

     Iz naše eskadrile su u vazduhu bile sve četiri patrole, 8 aviona, jer je deveti avion bio oštećen pri sletanju 5. aprila. Komandir Žunjić je nastavio u istom pravcu i napao jedan bombarder Hajnkel 111, pa je odmah bio izložem napadu lovaca Me 109F i borio se sa njima, pogođen, dolazi do požara, zbog koga iskače iz aviona. Viseći na padobranu ubijen je mitraljeskim rafalima nemačkih pilota lovaca. Shvativši da sam sam, napao sam tri Juć87 (Štuke). Napao sam odozdo najpre desnu, koja je odmah oborena, pa levu, koja je pogođena iz blizine.
     Zatim sam se sukobio sa tri Meć109 F, i na jednoga sam usredsredio paljbu, svetleći metci su obeležavali pogotke, on se odvojio i krenuo ponirući ka rumunskoj granici. Gonio sam ga na visini 300 do 400 metara nad prugom u pravcu Vršca i otvarao vatru. Uspeo je da se izvuče, jer mi nismo imali zapaljivu municiju - tako da pogodci nisu imali željeni efekat, a Me 109F bio je brži za oko 50 km/čas od našeg Me  109E. Prekinuo sam gonjenje jer je i gorivo bilo pri kraju i vratio se na aerodrom i sleteo iz pravca Dunava. Sam bez svoga komandira.
     Bio je to ipak uspeh jer "kosovski krst" je prognao "crni germanski krst"! Kasnije sam saznao da je nemački lovac pao kod Vatina. Avion je odmah po sletanju napunjen gorivom i municijom. Oko 11 časova preleteo sam u V. Radince sa Jelićem. Oko 16 časova preko 100 Hajnkela He111 je letelo ka Beogradu. Predlagao sam poletanje. Pošto nije bilo prihvaćeno, poleteo sam jedino ja. Formaciju nisam uspeo da stignem, jer sam vreme izgubio u startovanju, poletanju i penjanju na visinu 3000 metara. Kroz dim od požara sleteo sam na zemunski aerodrom, i posle punjenja gorivom  ponovo odleteo u Velike Radince.
     U petom letu iz Radinaca, doleteo sam u Zemun sa narednicima Jelićem i Puzićem. Avione smo ostavili na kraju aerodroma, pod stražom, a mi smo prespavali na svojoj letačkoj spremi u praznoj kući u vinogradu p.puk. Franje Pirca, slušajući eksplozije bombi u Beogradu... U toj kući sam ostavio dokumenta, fotografije, lične stvari - da ih više nikada ne nađem. U osvit zore 7. aprila bili smo pored svojih aviona, spremni da po potrebi odmah poletimo.
      Oko 10 časova pri obilasku pukovnik Rubčić nam je davao uputstva kako se bori u vazduhu. Oko 11 časova doleću iz V. Radinaca  kapetani Gogić, Milosavljević i narednici Semiz, Milovanović  Rnjez, Dušan Vujičić i drugi na Potezu 63 i Bikeru. Imali smo osam ispravnih i spremnih aviona lovaca Ika-3 i Me-109E. Oko 13 časova pojavio se jedan Hajnkel 111 na oko 5000 metara iz pravca Rumunije. Uzleteo sam i poručnik Miloš Drakulić i gonili ga do Mitrovice kada je nestao u oblacima.
     Po sletanju, pojavljuju se ponovo 2 Hajnkela 111, pa sam ponovo uzleteo, a nešto pre mene su uzleteli kapetan Gogić na Ika-3, Milosavljević i narednik Semiz. Ja sam pre njih napao jedan od aviona. Nemac se branio mitraljeskom vatrom. Motor je bacao ulje, cela kabina je bila zauljena. Prekinuo sam napad i sleteo. Uskočio sam u Jelićev avion, koji je bio spreman i poleteo na svoj osmi let. Kapetan Gogić je oborio Hajnkel 111. Svi smo sleteli na aerodrom.
     Oko 15. časova doleću iz Mađarske 3 bombardera Hajnkel 111, na visini 3000 metara. Poleteo sam odmah, a zamnom i narednici Semiz, Vujičić, dok Jelić nije uspeo da poleti. Avioni Hajnkel 111 su se razišli i ja napadnem vođu. On je odmah odbacio bombe. Tukao sam uspešno. On je ponirao, braneći se. Napadao sam ga sa bokova. Gonio sam ga ka Smederevu, jer je on leteo ka Rumuniji. Počeo je da gubi visinu. Njegova paljba je prestajala. Priđem sa desne strane malom brzinom, da bi razmotrio stanje i u tom trenutku dobijem rafal. Motor je otkazao, rezervoar je bio probijen, bio sam u plamenu. Sleteo sam prinudno, bez točkova. Plamen me obuhvati, i ja sa preostalom snagom povređen, iskočim iz aviona i udaljim se koliko sam mogao. Osećao sam bolove po licu, rukama i nogama. Avion je uz eksploziju izgoreo. Nemački Hajnkel (He-111) je sa posadom, kako sam kasnije saznao, pao kod Kovina i izgoreo.
     Naši ljudi su me teško povređenog i onesvešćenog, prebacili zaprežnim kolima u Smederevsku bolnicu. Moje ratovanje u vazduhu bilo je završeno, a tragove borbe nosiću,kao ratni invalid, doživotno.