PRVI ČAS SA BALONOM

    Agresijom NATO na SR Jugoslaviju nasilno je prekinuta školska godina. Umesto u školskim klupama, naša deca provodila su dane u skloništima. Agresorski vazduhoplovi i rakete sejali su pustoš i smrt. Pitamo da li je planerima NATO vazdušne armade u njihovim komfornim štabovima bilo poznato koliko drhte dečija srca od buke aviona, fijuka i eksplozija bombi? Da li su se ikada zapitali koliko je stradalo dece? Nisu. Ali naša deca, kao i narod hrabro su izdržala sve strahote rata.  Odmah po završetku ratnih dejstava počela je obnova. Na prvom mestu bile su škole. Jednu od njih posetili smo, baš kad su dečiji smeh i vesela graja označili početak školske godine. Osnovna škola “Marija Bursać” nalazi se na najvišem Beogradskom brdu, koje se nekad zvalo Veliki Vračar, a danas Zvezdara. Počela je da radi 1957. godine i iznedrila već 41 generaciju učenika. U to vreme bila je najsavremenija škola u zemlji. Pročula se po mnogim vrhunskim rezultatima. Vredno su radili učitelji i nastavnici, vredno su i predano učila deca. Onda je, proletos, došao rat. U noći 31. maja 1999. godine u neposrednoj blizini škole, na samo nekoliko desetina metara eksplodirala su tri projektila velike razorne moći. Pravo je čudo kako je ova školska zgrada, koja nosi ime narodnog heroja “Marije Bursać”, junakinje sa Prkosa, odolela. Valjda je i ona puna prkosa i inata smogla snage da sačuva svoje telo. Odletela su stakla u paramparčad, raspala se drvenarija, popucala je fasada. Procene su potvrdile da je ova škola najviše stradala od svih škola u Beogradu. Proračuni su pokazali da je za njenu obnovu potrebno uložiti više novca nego za sve ostale škole zajedno. Prema rečima dugogodišnjeg direktora ove škole gospodina Čedomira Vučkovića bio je pravi izazov početi sa opravkama i do početka školske godine osposobiti je za nastavu. Trebalo je popraviti krov, kompletnu stolariju, instalacije i staklariju. Samo za zastakljivanje je bilo potrebno 2.300 kvadratnih metara stakla. 

Republički ministar prosvete, direktor škole i visoki gosti na svečanosti

 Ministrastvo prosvete je svestrano pomoglo obnovu škole, što je i urađeno u rekordnom roku. Obnova škole je planirana u tri faze. U prvoj fazi urgentno je bilo osposobiti enterijere, dakle prostor koji koriste učenici i nastavnici. U drugoj fazi planirano je saniranje krova i fasade. U trećoj fazi predstoji uređenje i opremanje učionica i kabineta. Ukupni troškovi obnove školske zgrade iznose 1 milion i 800.000 nemačkih maraka. Država, odosno Ministrastvo prosvete je maksimalno pomoglo obnovu osnovne škole “Marija Bursać”, no valja istaći da su tu akciju uporno vodili zaposleni u školi na čelu sa direktorom, bivši učenici škole, roditelji sadašnjih đaka, kao i mnogi prijatelji, sponzori i donatori iz zemlje ali i iz inostranstva. Odmah posle bombardovanja škole na njenim ruševinama organizovan je protesni skup gde su bili prisutni mnogi javni i kulturni radnici, đaci, roditelji, prijatelji. Potom je upućen apel svim svetskim organizacijama i forumima: OUN, UNESKO-u, EU, ministrima prosvete zemalja agresora, međunarodnom crvenom krstu i polumesecu, raznim humanitarnim organizaijama. Dosta njih se odazvalo tom apelu, a iz mnogih zemalja stigla je i konkretna pomoć. Radovi na obnovi škole predviđeni u prvoj fazi završeni su u roku. Na početku školske godine - 1. septembra, u prisustvu ministra prosvete Republike Srbije gospodina Jove Todorovića, članova kolektiva, đaka i mnogobrojnih prijatelja, škola je otvorena i nastava je počela. Svečanost je uveličana na velelepan način. U školskom dvorištu poleteo je balon AK JAT, sa natpisom “NIKAD VIŠE RATA”. Balonom je pilotirao, kao i u mnogim humanitarnim i patriotskim akcijama do sada i za vreme rata, inž. Milomir Stošković, naš najbolji baloner. Osnovna škola “Marija Bursać” bila je, kažu, pre 42 godine najmodernija škola u SFRJ. Posle opravki i renoviranja to će biti škola za 21. vek, opet najsavremenija kao i pre četiri decenije. Poželimo im sreću i još mnogo generacija vrednih mališana.

Zlatomir Grujić